Osećam se kao da u ruci držim balon napunjen helijumom, znam da ću ga sutra pustiti.
250 men and women were asked to draw what these emotions felt like in their bodies. These are the combined results.
(Source: typeless, via hardcoreadvocate)
(via little-l-word)
“Ništa ne treba čekati- svemu treba ići u susret” (M.Selimović)
Čitav život mi nešto čekamo, čekamo onaj savršen trenutak za sve, često taj trenutak nikad ni ne dođe, a toliko dobrih prilika, koje nismo ni primetili, je prošlo pored nas. Smejemo se starijim ljudima kada kažu da je život kratak i da treba živeti punim plućima, jer mi ćemo živeti bar još pedeset godina, a to je za nas večnost.
Vreme prolazi, mi ga ne primećujemo, dan prođe kao jedan čas, ali tragovi vremena ostaju u nama i na našoj koži. Te tragove mi vešto sakrivamo osmehomili sjajem u očima, ali na nekim licima se to ipak vidi. Nekad pored nas prođe devojka savršeno doterana, mirisom svog parfema ona sakriva od svih miris nesreće koja je svugde oko nje, ali oštro oko može da primeti po ožiljki na njenom desnom laktu da ni nju život nije mazio. Jedan mladić savršenog osmeha deluje kao najbezbrižnije biće na svetu, ali način na koji se pomeraju njegova rebra dok diše nam suptilno ukazuje da i njega nešto muči. A da li tebe nešto muči? Staneš tako pored nekog izloga i umesto prelepog kišobrana koji si prišla da vidiš u staklu vidiš svoj odraz izbledeo od svih briga i svakog trenutka napetosti, neizvesnosti i čekanja. Ali u tom odrazu vidiš i ožiljke svih onih iskorišćenih prilika i svih onih ljudi oko kojih si se trudila i plakala, ali takvi tragovi na koži izmame neki blag osmeh u uglu tvojih usana, iako negde u podsvesti oni bole. Kada njih vidiš shvatiš da tvoja egzistencija ipak ima smisla.
Mnogi su nam rekli da treba da ostavimo trag za sobom. I tako mi tokom postojanja stvaramo jedno umetničko delo i zovemo ga život. Na velikom belom platnu mi ostavljamo tragove iskorišćenih prilika i emocija. Prvi tragovi na ovom platnu nastaju kada prvi put osetimo bol, kada prvi put poželimo nešto ili zaplačemo zbog nekoga. To su nežni i bledi potezi četkicom, ali oni postaju tamniji kada se oko nečega potrudimo i pomučimo, jer samo tako nastaje trag koji je svima oučljiv, a koji je nama drag.
Treba svemu ići u susret, treba se truditi oko svih naših želja. Na putu ka svom potpunom ostvarenju, ka poslednjem naporu koji će naša egzistencija uložiti, ka smrti, možda ćemo negde zagubiti taj osmeh koji svima dobro stoji ili će se ugasiti taj sjaj u očima koji je jači od svih zvezda, ali jednom kada ostarimo, stojeći pred ogledalom, moći ćemo da skinemo veo kojim krijemo sve naše tragove na koži i u svim ožiljcima i borama videćemo sve naše bitke i pohode na Mesec i sve one ljude zbog kojih smo se smejali i bićemo srećni u sećanjima.
2 days ago - 
2
2 
Odsviraj mi onaj ton sreće koju kriju tih nekoliko zica. Sjedini tonove u jedinstven zvuk. Neponovljiv. Večan. Odsviraj mi pesmu ljubavi.
Reka ide i odnosi: nekad zvezde, a nekad oblake.
6 days ago - 7
7
Bicikl i kej, savršena kombinacija.
1 week ago - 1
1
Mostovi. Znaš ti na šta ja mislim.
1 week ago - 1
1
Krajnji napor egzistencije je smrt.
1 week ago - 2
2
Rekli su to mnogi.
1 week ago - 3
3You make me smile. And that’s why I love you.
2 weeks ago - 1
1 Ali on ne drži ruke kao ti. I ne ljubi se kao ti. Naše ruke i usne su se jednostavno uklapale. Ali mi smo razdvojili usne, pogledali se i pustili ruke.
(Source: algaes, via onerebellefleur)
A ja bih, dragi moj, ovo leto provela sa tobom u vozu, obilazeći Evropu.
2 weeks ago - 8
8 
